 Poštovane dame i gospodo,
treba visoko da ocenimo ideju Srpske Ambasade u Bugarskoj da nas pozove na izložbu povodom zvanične posete srpskog premijera Sofiji. Umetnost i posebno slikarstvo je možda najefektivnije, a i emocionalno najangažovanije sredstvo za komunikaciju među kulturama. Dovoljan je ponekad i najmanji pogled da dopreš do duše drugoga i da otkriješ u njemu najskrivenije tajne i nesumnjivi talenat. Tim pre, što mi ovde na Balkanu znamo vrlo mnogo o prirodi, načinu života, o životu masa, ili na ulici, prosto zato što smo slični jedni drugima. Međutim, ne znamo u potpunosti toliko o našoj višoj kulturi, retko se susrećemo i još ređe popularišemo naše susrete. U najboljem slučaju oni ostaju privilegija zatvorenih intelektualnih i umetničkih krugova.
Danas, ako upitate slučajnog prolaznika u Sofiji, mnogo lakše će vam nabrojati pet imena francuskih ili američkih umetnika, pisaca, režisera i dr. nego pet srpskih imena. Isto će se desiti ako se takav eksperiment sprovede u Beogradu, ili u bilo kojoj drugoj prestonici Balkana. Kulturna bliskost je obratno proporcionalna geografskoj i psihološkoj. Događaji, muzika i gozbe mogu da nas povezuju, ali ne i slike i knjige. Uzroci za to su naravno različiti, prepleteni, često paradoksalni i udaljeni ne samo, i ne toliko u oblasti umetnosti, već i šire. Međutim, mnogo je važnija naša volja da ih mi prevaziđemo. Signali da imamo takvu volju postoje. Izložba na zidovima Ambasade – nesumnjivo predstavlja takav signal. Konkretnije, predstavlja nam savremene srpske umetnike, ohrabrujuće mlade, čija tema je upravo regionalno, ali i brižljivo čuvano predano svojoj evropskoj pripadnosti. Na duh umetnosti nam napominju reči Pavića: »Moje ime je Balkan, njeno Evropa« koje i insistiraju na našoj različitosti, a istovremeno pokazuju spremnost za flert, i još više od toga za ljubav, za plodove ljubavi.
Umetnici, koji gostuju su svi iz grupe «Esnaf», tačnije iz škole koja je pre 30 godina osnovana od strane Dragana Martinovića u Sremskoj Mitrovici. Kako samo njeno ime kaže , ona je rezultat pomalo zaboravljene profesionalne solidarnosti u današnjim vremenima. Kao u ateljeu majstora renesanse, zanat se uči uživo, kroz rad. Centralna figura u tom procesu je Dragan Martinović, čiji slikarski manir, kao da je na neki poseban način pod uticajem proslavljenog slikara, po celoj srpskoj zemlji i šire, Milića od Mačve. Čini se da od Milića kreće prenošenje znanja od ruke do ruke, sa željom da se sačuva, razvije, a na momente i promeni do neprepoznatljivosti. Svi umetnici Esnafa učestvuju u stvaranju jedne slike skoncentrisane do fanatizma, do poslednjeg detalja u dlaku, do kapljice vizije za ono, što možemo da nazovemo «naš svet».
Istovremeno ona je romantizovana i folklorizovana, kupa se u mitu, veri u identitet. Ona pripada mnogo više uspomeni i želji, nego stvarima i svakodnevnici.
Zajednički zadatak, koji grupa rešava, svako po svom ukusu i razumevanju, ali i sa predanošću prema kolektivnom stilu rada je: kako lepa utopija, izvučena iz Balkanske realnosti, može da dobije svoju realnost. U pomoć stiže jaka tradicija realizma, preživela u Evropi i Americi, uprkos svim kritičarima i negatorima, kako u dvadesetom veku, tako i do sada. Prema njoj (takvoj tradiciji) sa tačnim ciljem nas upućuje slikarstvo Martinovića. Međutim, ona nije tradicija socrealizma i drugih njegovih totalitarnih proizvoda, nego realizma, koji po Brehtu ne pokazuje realne stvari, nego čini stvari realnima.
Razume se, realizam je polazna tačka za grupu Esnaf, ali ona ne ostaje kod njega, nego ga podiže na kvadrat u surealističke gestikulacije, uključuje se u zadovoljstvo pop-artovih igara i puni se postmodernom ironijom, namiguje prema pijaci suvenira i masovne kulture.
Međutim, najbitnije, makar po meni, je da umetnici postave pojedinca, sa svom njegovom ranjivom nepokolebljivošću iznad istorijskih predrasuda i ideološke krajnosti, koje kao tornado, periodično pustoše Balkan. Zato mi dozvolite da završim sa nekoliko reči iz govora Ive Andrića prilikom dobijanja Nobelove nagrade: »Zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim problemima? Biti čovek, rođen bez svog znanje i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.«
Srećna izložba!
Georgi Lozanov
>>> POGLEDAJTE PRILOG BUGARSKE NACIONALNE TELEVIZIJE
|
65752 
