UMETNOST ESNAFA

Dvadeseti vek, sada na izmaku, sa svim svojim grčevima (Andre Breton je mislio: "Umetnost će biti konvulzivna ili je neće ni biti"), bio je obeležen sve snažnijim širenjem moderne, avangardne umetnosti. Sandro Bocola, koji je u zadnjih nekoliko godina dao najbolju sintezu istorije moderne umetnosti, početak moderne vidi u delu Goje a kraj u Bojsovim projektima. Nakon Bojsa, može se misliti o umetnosti postmoderne (citat, lična mitologija, ironija, istorija stilova kao duhovni element dela, uvođenje genetskog u umetnost) i druge moderne (hladni povratak na funkcionalne elemente istorijskih avangardi, neomodernizam kao akademizam).

U našoj sredini oblici moderne umetnosti koja ulazi u treći vek svoga postojanja, provincijalno su shvaćeni kao jedini mogući oblik današnje umetnosti, te se oni totalitarno nameću. Međutim, upravo nas istorija moderne umetnosti uči drugačijem poretku vrednosti. U presecima vremena i na putanjama istorije moderne, postojalo je stalno, manje ili više otvoreno razumevanje za tradiciju, figuraciju, realizam, fantastiku, erotiku, ne samo kao izvor vraćanja i obnavljanja slike i figure, već i kao poseban, zatvoren tok unutar istorije umetnosti 20. veka. Mada je Jozef Bojs mislio da umetnik više nikad neće uzeti četkicu u ruke, umetnost postmoderne ga je demantovala, visoko uzdigavši štafelajnu sliku u delima kako anahronista tako i slikara nove ruske avangarde (Kumar i Melamid, Bulatov, rani radovi Kabakova). S druge strane, različite škole tradicije traju paralelno sa avangardom. Bratstvo prerafaelita i simbolizam formiraju se i razvijaju u vreme impresionista, Bečka škola fantastičnog realizma i beogradska grupa "Mediala" deluju u vreme tasizma, enformela, vrhunaca poratne apstraktne umetnosti (neki od osnivača Mediale, poput Leonida Šejke, Vladana Radovanovića i Olje Ivanjicki, u bočnim tokovima svoje umetnosti najavili su fenomene avangardi sedamdesetih, direktno im prethodeći), slikarstvo nove figuracije u znaku je uticaja pojava od pop-arta do konceptualizma, kao sto je grupa "Magnet" koju je oformio slikar Zoran Nastic početkom devedesetih (naziv grupe ukraden je kasnije da označi aktivnost nekih pseudoavangardnih očajnika) delovala u ključu spoja tradicije i futurizma, estetike neokonzervativizma ali i daleke budućnosti.

Unutar tokova tradicije primećuje se da umetnost realizma traje u svim vremenima kao konstanta i uporište delovanja. Od fajumskih portreta, preko rimske skulpture, renesanse, holandskog baroka, do hiperrealizma koji nastaje oko 1968. godine, realizam se kao stil ili individualno istrazivanje pojavljuje u svakoj umetničkoj epohi. U pitnju je večni izazov i problem zova mimezisa, teorijski postavljen još u antičkoj filosofiji. U vreme kada se u srpskoj figuraciji devedesetih snažno obrazovao oblik modernog realizma kao originalni domaći odgovor na hladnu i cerebralnu umetnost kako zapadnih neoavangardi tako i američkog hiperrealizma, pojavio se, kako je Dragan Martinovic analizirao u katalogu "Mitrovačke likovne perspektive" jedan značajan centar drugačije umetnosti. Bez ikakve želje da budu nekakvi anihilatori avangarde, na širokom prostoru od Šapca do Sombora, umetnici Sremske Mitrovice obrazovali su posebnu i prepoznatljivu školu. Mada je tokom osamdesetih nešto slično nastojao da utemelji Milić od Mačve, tek su slikari školovani na beogradskoj i novosadskoj Likovnoj akademiji uspeli da ostvare visok nivo stilske povezanosti. Dok su se u Beogradu i Srbiji razvijali oblici realizma prozeti pop-artom, glamurom, konceptom, americkim hiperrealizmom i urbanim mitologijama, umetnici Sremske Mitrovice usamljeno su u sklopu ne samo srpske likovne već i svetske scene doneli možda najoriginalniju verziju realizma u novijem vremenu. U pitanju je estetika zavičajnog slikarstva, umetnost inspirisana i usadjna u krv i tlo, gen i zemlju panonskog, srpskog čoveka. Nadahnjujući se jednim svetom koji nestaje a koji, kako to stranci možda još bolje vide, ima magičnu vrednost predmetnog i osećajnog, mitrovački umetnici ostvarili su dela kakva ne postoje ni na jednom drugom mestu.

Više od toga, treba uočiti da njihovo okupljanje ima poseban značaj i težinu ako znamo da na srpskoj sceni uprkos raznih profilisanih i aktivnih avangardnih ne postoji ni jedna grupa umetnika koja bi organizovano zaštitila i predstavila svoje delovanje unutar tradicije. Upravo odabrani naziv svedoci o značaju i značenju sremskomitrovačke grupe. Na sredini izmedju gilde, bratstva, (ne)formalne grupe, škole, prijateljskog i(ili) geografskog okupljanja, duhovnog zajedništva u istoriji i vremenu, članovi "Esnafa" obrazuju i utemeljuju u našoj sredini usamljenu katedru obnove i odbrane znanja, darovitosti i duhovnosti štafelajnog slikarstva. Tu poziciju ne samo da ne poriču već potvrđuju izuzetno kvalitetni tokovi umetnosti unutar grupe, u znaku apstraktnog, fantastičnog, ekspresionističkog slikarstva, kao bogatstvo i individualni doprinosi gradskoj sceni i situaciji.

U pozadini ovog uspeha je veliki i nesebični rad Dragana Martinovića za koga neki beogradski realisti misle da bi bio značajan slikar i da se rodio u vreme Velaskeza. Martinovićeva dalekovidost i pomoć omogućili su da se obrazuje jezgro scene, da bi, kako sada vidimo, krugovi sremskomitrovačkih estetskih vrednosti postajali sve širi. U tom smislu od umetnika "Esnafa" možemo očekivati sve snažnije delovanje na beogradskoj, srpskoj i svetskoj sceni, brojne kataloge, monografije, kojima bi se uklonila nesrazmera značaja grupe i njene predstavljenosti u javnosti. Čini se da je upravo "Esnaf" to uporište koje će mladima i najmlađima ne samo u Sremskoj Mitrovici otvoriti dveri i riznice carstva Umetnosti, te omogućiti da dođu generacije velikih slikara.

Dejan Đorić
istoričar umetnosti
Beograd, 1998.

 

 

FIZIONOMIJA ESNAFA

Iluzoran je gotovo svaki pokušaj da se karakter i suština umetničkog udruženja "Esnaf" iz Sremske Mitrovice sažme i definiše u nekoliko rečenica. Nakon svih promena oblika i sadržaja aktivnosti, nakon jednog ozbiljnog kreativnog i društveno angažovanog delovanja tokom više od dve decenije, "Esnaf" je danas značajna i nezaobilazna kulturnoumetnička činjenica duhovnog života Sremske Mitrovice.

"Esnaf" nije, dakle, samo stara (starinska) reč koja je označavala udruženje zanatlija odredjene struke koje je svojim članovima pružalo izvesnu socijalnu zaštitu i društveni status. Ovaj "Esnaf" o kojem sada govorimo, sadrži u sebi i deo te tradicionalne ideje o dostojanstvu majstora-zanatlije, ali on je i nešto drugo i nešto više. On je jedna velika kulturno-umetnička radionica, rasadnik ideja i programa koji se već ceo niz godina utkivaju u kulturni i društveni život Sremske Mitrovice. Kako njegovi članovi nisu samo likovni stvaraoci Sremske Mitrovice već i nekoliko istaknutih stvaralaca iz naših drugih kulturnih centara, "Esnaf" je iskoračio krupnim korakom iz granica svog matičnog grada. No, posmatran sa stanovišta uvida u savremenu umetničku praksu kod nas, "Esnaf" je pre svega odredjena stvaralačka klima, izvor najraznovrsnijih tendencija i oblika istraživanja. U širokom generacijskom rasponu i nesputavanoj stvaralačkoj slobodi, odvija se proces sazrevanja i utvrdjivanja individualnih poetika iz kojih se radja autentično delo. Od najstarijeg (i najaktivnijeg člana, idejnog tvorca svih programskih orijentacija "Esnafa" i oko njega) Dragana Martinovića, preko već afirmisanih stvaralaca čiji se doprinosi našoj savremenoj likovnoj umetnosti primećuju i na njenom globalnom planu, poput D. Savica, J. Sekulić-Voljanek, V. Munić, V. Dolovačkog do N. Stankovića, D. Nikolića, živi i razvija se ideja o važnosti zanatske veštine i sinteze jezičkih oblika i odgovarajućih sadržinskih vrednosti. Taj stav važi i za stvaraoce, članove "Esnafa" koji stvaraju izvan S. Mitrovice, poput D. Ilica Di Voga ili B. Stefanovića. Ono sto je zajedničko u stvaralaštvu bezmalo svih članova - to je vera u klasične likovne principe, u neophodnost inspirativnog dodira kreativne svesti i životne stvarnosti. Takav stav podrazumeva modele figuracije kao jezičku osnovu, ali ne u smislu pukog kopiranja oblika fizičkog sveta. Ima tu poetskog realizma, nadrealizma, ekspresionizma, pa u nekim slučajevima i osobina hiperrealizma. Razume se da su kvalitativni rasponi različiti, zavisno od iskustva, darovitosti i zrelosti pojedinih autora, ali isto tako treba naglasiti da je ukupan kreativni potencijal pozitivan, prihvatljiv i za jednu ozbiljniju kritičku analizu. To se odnosi i na one autore koji stvaraju u oblasti primenjene umetnosti i dizajna, poput Z. Boškovica (fotografija), M. Lopina (dizajn). Zanimljiva su traženja i K. Prelić, Z. Drinčića, LJ. Vesković, kao i nekolicine najmladjih autora, poput A. Cvijetinovića, Z. Paunkovića, D. Martinovića, P. Radovanovića, J. Tomaševića, A. Lazanski, Ž. Lauševića, M. Cvijetića, LJ. Bracanović, N. Avakumovića. A. Reljanovića, D. Djakovića.

Razume se da ovo nije ni približna slika o stvarnoj fizionomiji "Esnafa". Zato bi bilo od ozbiljne koristi da se ustanovi redovna likovna prezentacija radova njegovih članova, ne samo da bi se vrednovali njihovi estetski doprinosi, već da bi se te vrednosti učinile dostupnim što većem broju ljubitelja umetnosti.

Sreto Bošnjak
istoričar umetnosti

 

 

IZLOŽBA ULU ESNAF i DRAGANA MARTINOVIĆA
Galerija Progres, Beograd, jul 2005.

Jedna iz druge u galeriji Progres održane su dve izložbe slične koncepcije. Jedna je grupna izložba autora ULU »Esnaf«, mahom iz Sremske Mitrovice gde im je sedište i koje je okupio i uveo u slikarstvo Dragan Martinović. (Skoro 30 godina ovaj slikar drži otvoreni studio u Sremskoj Mitrovici.) Druga izložba je samostalno predstavljanje Dragana Martinovića - Martina.

Na prvoj izložbi se predstavilo 27 autora. Pokušaj da se klasičnim realizmom napravi slika je tek ponegde urodio plodom. Prihvatljivi bi bili radovi Dragana Đakovića, Nikole Avakumovića, Jovice Tomaševića, Miljana Vasiljevića, Željka Lauševića i Gorana Mitrovića. Kod ovih autora je zastupljen ličan izraz u okviru akademskog realizma, slobodno baratanje zanatom, dar davanja atmosfere i lepote slici. I kod ostalih autora se mogu naći slični kvaliteti ali ono što kvari utisak je pretencioznost, preopterećenost pričom i detaljima. Kod nekih su vidne omaške i jasno pokazivanje amaterizma. Sklonost kiču lebdi kao pretnja u vazduhu i može se reći da taj trend lansira sam Dragan Martinović kao glavni predstavnik ove grupe (kompletan imidž ovog umetnika asocira na teatralnost i ezoteriju Milića od Mačve i čini se da se svi ovi umetnici smatraju nastavljačima slične slikarske poetike: realistički folklor, uticaj naive...).

Interesantan autor je Goran Mitrović koji je oslikao neobične prizore brodoloma, prljavih obala, štala u kojima strašila večeraju ili se venčavaju. Naizgled, njegove slike izgledaju »lepo« jer su dobro slikarski rešene, ali ako se udubimo u sadržaj videćemo da tu ima mnogo više od »lepote prizora«. Šteta je što mladi autori koji ovde traže svoj put u klasičnom realizmu, moraju da balansiraju na ivici kiča, a ovakvo slikarstvo ne mora apriori to da bude. Potrebno je mnogo šire obrazovanje i upoznavanje drugih, adekvatnijih uzora u ovakvoj likovnoj poetici. Egzemplar kiča u koji je teško gledati je rad Dragana Ilića Di Voga.

Neposredno iza ove izložbe predstavio se sam Dragan Martinović. Za razliku od vrlo dobre slike koju je izložio sa grupom »Esnaf«, ovde u velikom rasponu njegovih dela, od slikarstva do nadrislikarstva, od stava do poze, stiče se potpuno drugačiji utisak. U svojim najboljim radovima Martinović je vrlo otmen: ima dar za atmosferu, za taktilnost, za meru u svemu. Ove slike su tihe, nepretenciozne, često manjeg formata. Međutim, postoje krupne omaške koje daju ton celoj izložbi. Jedan veliki propust su slike velikog formata, komplikovane kompozicije, koje bi podsećale na visoku renesansu da su bolje urađene, pre svega u crtežu. Slab crtež i šturost boje koja se vrti isključivo oko smeđih tonova čini da ove radove posmatram kao ilustracije. Loš utisak prave i zvučni naslovi kao »Jahač sunčevog zraka na horizontima mašte«. Druga vrsta omaški su komercijalne slike u obliku krsta i trougla namenjene klijenteli koja ne zna šta je pravoslavno hrišćanstvo, a zna šta je slava, i kojoj svi ti pomešani simboli krsta i masonerije sasvim lepo stoje. Ovde Martinović pada sasvim nisko podilazeći estradi i onima koji se bave proricanjem sudbine i gatanjem: opsenarstvo, pa romantika, zakletve, ne zna se kome, pa Jevanđelje u sred tog brloga, pa autor kao mag koji može da nas uvede u »više sfere«. Sve ovo je bilo sasvim nepotrebno. Jednostavno Martinović je morao da zna kada da se zaustavi i da razlikuje stvaralaštvo od egzibicionizma. Inače estradni karakter nije nešto novo. Zastupali su ga i veći slikari kao Dali, naša Olja Ivanjicki, Milić od Mačve, u novije vreme Biljana Vilimon i neka sasvim mlada imena koja poziraju za »Plejboj« (od svega navedenog bi se mogla napraviti sociološka studija na temu kulture u tranziciji).

Radovi inspirisani Kosovskom bitkom i Sv. Savom su takođe veći promašaji. Slika u obliku velikog krsta banalizuje svetinju Kosovske bitke i svodi je na onaj mit koji je u svetskoj javnosti predstavljen kao kolektivna uobrazilja srpskog naroda kao nebeskog. Da budem jasnija: jeftini pristupi ovoj zahtevnoj temi ne štete samo slikaru već svima nama. Teatralnost i patetika nisu osećanja koja izražavaju istinski patriotizam. Takođe, Sv. Sava bi morao biti dostojnije naslikan. Sve ovo liči na jako plitku brazdu, a posebno je opasno igrati se sa verskim i drugim simbolima na nedostojan način. Proći će mnogo vremena da se u srpskom narodu povrati istinska vera i dostojanstvo, osećanje skrušenosti pred svetim i svest o poreklu, o slavnim korenima našeg naroda. Najgore od svega je povlađivati mediokritetima i kititi se kao za svadbu, bez osećanja mere i ukusa ili bilo kakve svesnosti o potrebi da se sve to što se želi reći bude i iznutra.

Olivera Gavrić - Pavić
http://www.oliveraart.com